/odlomci/
Beograd, 3.IX 1948.
Prekjuče uveče pošao sam sa Sonjom na Kalemegdan. Seli smo na stepenice kraj crkve Svete Petke. Pre toga sam, kod njene kuće, pričao o svojim „osvajanjima“ u Novom Sadu. Sada sam, u istom šaljivom tonu, predložio da ona i ja vodimo ljubav. Ona mi je stiskala ruku i odbijala moju ponudu, govoreći kako joj se gadi da bude jedna u nizu tih trivijalnih avantura. Najzad je izjavila da kod nje sada može da dođe u obzir samo sasvim ozbiljna ljubav. Kada smo se vratili u grad, sedeli smo do pred ponoć na pragu njene kapije. Dokazivao sam joj da je ljubav među nama moguća. Kada sam kao argument naveo: „Meni je fino s tobom“, oči su joj postale meke od ganuća, ali je ipak ostala pri svome. A juče i danas izbegavala je da budemo nasamo, čak kao da me je izazivala začikavajući se sa Bubom. Noćas putuje na teren.
5. IX 1948.
Bilo mi je užasno neprijatno naći se sa Sonjom (i Bubom, Emom i Milevom) posle onog večernjeg nedorečenog zbližavanja. Njeno prisustvo me je ledilo, nisam bio sposoban da progovorim. Bubo se šaljivo prenemagao, prekorevao me da ne umem da se snađem, a ja nikako nisam nalazio način da se u toj novoj situaciji ponašam prirodno.
7. IX 1948.
Potpuno smirenje. Rad potire probleme. Laska mi status važnog čoveka u rubrici. U podsvesti, doduše, tinja potreba da se donese odluka, ali ona nije dovoljno snažna da bih stvarno nešto preduzeo. Treba da ustanovim svesku u koju ću unositi „poštapalice“ za moje pripovetke i romane. Recimo: karakteristika je ženskaroša da ga očaravaju pogledi koje žene krišom bacaju na muškarce koji ih prestižu. Ili ovakva pojedinost opisa: imao je uši kao dva velika znaka pitanja.
Ja volim Sonju sličnom ljubavlju kao što sam voleo Gvl. Osećam se s njom odlično, mada su mi njena shvatanja tuđa. Divim se njenoj dobroti i istančanosti, a nerviraju me njeni nazori. Ona je sasvim drukčija i od Gyl, koja je sva u mašti, u asocijacijama, kalamburima, u spremnosti da se sva preda jednom osećanju, dok Sonja grčevito susteže svoje želje. Ali su ipak slične po sklonosti krajnostima.
Čekam da Sonja dođe s puta. Situacija je među nama vrlo zanimljiva – posle onog zbližavanja s njom u noći videli smo se dvaput, ali smo se držali jedno prema drugom hladno, kao tuđi, čak bez znakova prijateljstva, no ja sam pri tom osećao da među nama struje neki zraci koji nam ne daju da se razdvojimo.
19. IX 1948.
Sonjino zapažanje: kada upoznaš nečiju lepu osobinu, ti je vezuješ za izraz koji dobije njegov lik kada tu osobinu ispoljava. Taj izraz ti se čini lep. I obratno.
*
Veče sa Sonjom bilo je lepo. Ja joj se mnogo radujem. Volim da je i vidim. Ali mi smetaju njene krajnosti – oduševljavanje jednosmernim pravovernim ljudima, i slično.
20. IX 1948.
Zahvaljujući usijanju OJO rezolucije, partijski sastanci uspešno se nadovezuju na narodne sudove u Francuskoj revoluciji. Stotine pari očiju koje sada užarno gledaju u „žrtvu“ koja se uvija iznoseći na videlo najličnije, podsećaju me na poglede onovremenih pletačica, kako sam ih zamišljao ili zapamtio iz filmova.
25. IX 1948.
Kritikom na redakcijskom sastanku, tokom koje su me nazvali lažovom, a moju želju da odem na studije ultimatumom, karijera mi je ovde onemogućena. Sada bih u Novi Sad, da poživim punim čulima.
U razgovoru sa Boškom otkrio sam jednu svoju istinu. Osećaj da mogu da biram, da menjam, potreban mi je. Čim mi se učini da sam zauvek utegnut u način života koji vodim, postajem tim načinom života nezadovoljan.
27. IX 1948.
Neizmerno mila bila je Sonja danas u menzi kada je ostala da stoji ispred mog stola s jelom koje će poneti kući. Narugao sam joj se: „Još nisi otišla?“ Zatim: „Mislio sam da si već ručala, pa da me pratiš.“ „Kuda?“ upitala je, a zatim: „Šta ima novog? Kako je bilo u Novom Sadu?“ Ja: „Ništa.“ Na što je ona rekla uz bolan osmeh: „Ništa?“
Imam želju da joj kažem baš ovo: „Jednom, kada se budemo rastajali, reći ću ti da si ti bila žena koju sam mogao voleti.“